Twitter | RSS - вести | мапа презентације | контакт  
ћирилица | latinica | english 
Влада Србије
Најавe и обавештења
Активности премијера
Активности потпредседника
Активности Владе
Саопштења Владе
Саопштења министарстава
Документи
Конференције за новинаре
Интервјуи
Косово и Метохија
Економија
Политика
Стоп корупцији
Култура и вера
Спорт
Линкови
Издвојене теме

Најаве и обавештења

Почетна страна > Вести > Спорт > У рекету

У рекету

Кроки приказ минулих деценија наше кошарке које су обележиле медаље, велике победе, играчи, тренери ...

Прва кошаркашка лопта у Србији

Власник прве лопте: Драгица Поповић
Прву кошаркашку лопту у Србију донео је 1924. године из Америке Вилијам Виланд, представник добротворне организације "Војска спаса". Виланд је у Београд стигао са задатком да учитеље, наставнике и професоре београдских школа упозна са званичним правилима кошаркашке игре. У пратњи госта из Америке, у служби преводиоца, била је Драгица Поповић из Црвеног крста Београда.

Домаћини су били изузетно заинтересовани за ову посету. Семинарима г-дина Виланда присуствовао је велики број знатижељника, који су желели да се упознају са њима до тада потпуно непознатом игром.

У знак велике пажње и посебног пријатељства, Виланд је г-ђи Поповић, која га је пратила током његове кратке посете Србији, поклонио кошаркашку лопту. Према свим историјским сведочанствима, то је била и прва кошаркашка лопта која се појавила у Србији.

Последњи на Првом Светском првенству

Репрезентација Југославије из 1950. године
Кошаркашка репрезентација Југославије допутовала је далеке 1950. године у Буенос Аирес на Прво Светско првенство у кошарци уместо селекције Италије, која је отказала своје учешће. Без дужих и озбиљнијих припрема, без тренера и са екипом која је скупљена на брзину, Југославија је већ унапред била осуђена на последње место. У првој утакмици "плави" су, према очекивањима, поражени од Перуа, а историјски, први погодак за селекцију Југославије на светским првенствима постигао је Небојша Поповић, капетан и привремени тренер екипе.

После пораза од Чилеа, те поново од Перуа, и, најзад, од Еквадора и Шпаније, југословенска селекција заузела је последње, 12. место.

Само двадесет година касније, на Светском првенству у Љубљани, југословенски кошаркаши су супериорно освојили златну медаљу. Југословени, које су у Аргентини сви учили кошарци, одржали су тада својим бившим учитељима час из модерне и атрактивне кошарке. Зато је учешће на Првом Светском првенству, ма колико резултатски неуспешно, било огромно искуство и, пре свега, подстицај за развој кошарке у Југославији.

Прва медаља

Сија Николић (лево) и горостасни Круминш
Прву медаљу на неком значајнијем такмичењу Југославија је освојила на Европском првенству у Београду 1961. године.

Била је то генерација југословенских играча, коју је са клупе предводио тренер Александар Николић, а чији је вођа на терену био Радивој Кораћ, један од најбољих европских кошгетера свих времена.

Иако су самим уласком у финале Европског првенства постигли велики успех, играчи југословенског тима надали су се да могу, уз подршку својих навијача, да начине и тај последњи корак и у утакмици за златну медаљу савладају до тада непобедиви Совјетски Савез.

Осокољени подршком преко 12 хиљада гледалаца у хали Београдског сајма, играчи Југославије одлично су почели сусрет и повели са 15:6. Међутим, како је време одмицало, снага искуство и изразита предност Совјета у висини долазила је до изражаја, а главну улогу преузео је њихов центар Круминш, висок 218 центиметара и тежак 140 килограма.

На крају је било 75:58 за селекцију Совјетског Савеза, која је још једном освојеном златном медаљом сачувала примат у европској кошарци. Југославији је то била прва медаља у серији успеха који ће уследити наредних година и деценија.

Цветковићева историјска бацања

Поени одлуке седам секунди пре краја: Владимир Цветковић
Прву олимпијску медаљу југословенски кошаркаши освојили су у Мексику 1968. године. Југословени су играли добро и пласирали се у полуфинале где их је чекао Совјетски Савез. У судару кошаркашких Давида и Голијата, пред око 22.000 гледалаца који су своје симпатије листом поклонили Давиду, односно југословенској екипи, кључни човек сусрета је био кошаркаш Црвене звезде Владимир Цветковић.

Седам секунди пре краја, код резултата 61:60 за Југославију, Цветковић је реализовао оба слободна бацања за 63:60. Совјети су имали довољно времена да смање на 62:63, али не и да избегну пораз. Славље домаћина због победе југословенских кошаркаша убрзо се из дворане пренело на улице Сиудад Мексика и трајало је до зоре.

Екипа Сједињених Држава је у финалној утакмици била прејак противник - селекција Југославије поражена је 50:65 и заузела је друго место на кошаркашком турниру.

Нај, нај, нај…

Праја Далипагић (лево), Жарко Варајић (горе десно) и Саша Даниловић (доле десно)
Најбољи стрелац југословенске кошарке свих времена је Дражен Далипагић. Као играч београдског Партизана два пута је био први стрелац лиге - 1977. (34,6 поена по мечу) и 1982. године (42,9).

За репрезентацију Југославије је одиграо 243 утакмице и постигао 3.131 поен. Са укупно 562 поена убедљиво је први на листи најбољих стрелаца југословенске репрезентације на светским првенствима, испред Драгана Кићановића. На Осмом светском првенству у Манили 1978. године, када је Југославија по други пут освојила златну медаљу, Далипагић је био најбољи стрелац (200 поена) и најбољи играч Првенства.

Играјући у Италији, пет пута је био најбољи стрелац лиге, а по броју просечно постигнутих поена по утакмици, први је стрелац италијанских првенстава свих времена.

Рекорд у броју постигнутих поена у финалним мечевима Купа европских шампиона (данас Европска лига) држи Југословен Жарко Варајић, који је за сарајевску Босну против италијанског Емерсона 1979. године постигао чак 47 поена.

Предраг Даниловић је југословенски кошаркаш са највише освојених златних медаља на европским првенствима. Као 19-годишњак био је најмлађи члан селекције Југославије која је у Загребу 1989. године надмоћно освојила прво место. Две године касније у Риму иста слика - победом над Италијом у финалу Југославија тријумфално закључује још један поход на кошаркашки врх Европе, а Даниловић је својој колекцији медаља придодао још једно најсјајније одличје.

У првом наступу на једном већем такмичењу после укидања санкција, у Атини 1995. године, југословенски кошаркаши су само наставили тамо где су силом прилика морали да стану пре четири године у Риму, савладавши у узбудљивом финалу селекцију Литваније. Кључни актери још једног тријумфа на европским првенствима, поред феноменалног Ђорђевића, били су Дивац, Бодирога, Савић и - Даниловић.

У Шпанији 1997. године југословенски кошаркаши су по четврти пут узастопно најбољи у Европи, а Даниловић улази у историју југословенске кошарке као први и, за сада, једини кошаркаш који је освојио четири златне медаље на европским првенствима.

Скандал у Минхену

Са утакмице Југославија - Порторико
Минхенска Олимпијада 1972. године остаће у непријатном сећању љубитеља спорта, пре свега због терористичког напада на израелске спортисте у олимпијском селу, али и због скандала који су пратили кошаркашки турнир.

Репрезентација Југославије допутовала је у Минхен као званични светски првак из Љубљане 1970. године и, мада у прилично измењеном саставу, надала се освајању једне од медаља. Победа над Италијом 85:78, на старту турнира, оправдала је велика очекивања, али је већ у другом колу уследио неугодни и изненађујући пораз од Порторика. Неколико дана касније у званичном лекарском извештају потврђено је да су неки играчи Порторика допинговани играли против Југославије, али је одлучено да се утакмица региструје постигнутим резултатом.

Скандалозна одлука да се Порториканцима призна победа изазвала је гнев међу играчима и вођством југословенске репрезентације. Једни су захтевали да се из протеста напусти такмичење, други су желели да играју и покушају да изборе медаљу. На крају је само 23-годишњи Љубодраг Симоновић одбио да игра и пре времена се вратио кући.

Под утиском неправедне одлуке и уздрмана унутрашњим сукобима југословенска екипа је ипак наставила такмичење и са седам победа заузела тек пето место.

Непогрешиви стрелац Радивој Кораћ

И данас га сматрају једним од најбољих играча у историји европске кошарке. Радивој Кораћ, познат и по надимку "Жућко", шездесетих је година био најбољи и најефикаснији играч југословенске репрезентације с којом је на великим такмичењима освојио шест медаља - пет сребрних и једну бронзану.

Сви га памте као ненадмашног стрелца са урођеним осећајем за шут. Играјући за ОКК Београд против Алвика из Стокхолма, у утакмици Купа европских шампиона 1964. године (победа ОКК Београда 155:57), популарни "Жућко" је постигао невероватних 99 поена!

Кораћ је три пута био у саставу најбоље селекције Европе, а чак седам пута је освојио титулу најбољег стрелца југословенског првенства. Остаће упамћен и по специфичном начину извођења слободних бацања (на слици).

Једног јунског дана 1969. године у саобраћајној несрећи прекинут је животни и кошаркашки пут 31-годишњег Кораћа. Убрзо након овог трагичног догађаја установљено је такмичење "Куп Радивоја Кораћа" у спомен на играча који је прерано отишао у легенду.

Славнићева симултанка против Италијана

Зоран Славнић
Американци су четири године живели за кошаркашки турнир у Монтреалу не би ли се реванширали СССР-у за пораз у контроверзној финалној утакмици на претходној Олимпијади у Минхену 1972. године.

Да до реванша ипак не дође побринули су се Југословени, који су у полуфиналу, после неизвесне и тешке борбе - иако су у првом полувремену водили са убедљивих 19:4 - савладали Совјете 89:84.

Но, кључну утакмицу на Олимпијади југословенска екипа одиграла је раније у групи "Б" против Италије. После првог полувремена полуфинале је Југословенима било готово недостижно, пошто су Италијани водили са 15 поена предности.

У другом полувремену улоге су се промениле - Југословени су заиграли фантастично и полако смањивали предност збуњених противника. Лидерску позицију преузео је Зоран - Мока Славнић, који је у својој игри каријере практично сам победио самоуверене Италијане. Славнић је непогрешиво асистирао и погађао, а онда је поенима у последњим секундама сусрета донео победу својој већ прежаљеној екипи - 88:87.

Југославија је освојила сребрну медаљу, пошто је у финалу поражена од САД - 74:95.

Професор кошарке

Николић (лево) и бек југословенске репрезентације Зоран Славнић на Европском првенству у Лијежу 1977. године
"Сви знају шта је добра кошарка, али он је један од малобројних који знају како се ствара", рекао је један од најуспешнијих европских тренера Божидар Маљковић о свом учитељу, проф. Александру Николићу.

За тренера Николића везују се многи велики успеси југословенске кошарке. Са њим на клупи селекција Југославије освојила је прву медаљу на европским првенствима - сребрну у Београду 1961. године, као и прву на светским првенствима - такође сребрну, у Рио де Жанеиру 1963. године. После рада у Италији, Николић се седамдесетих година враћа за кормило репрезентације са којом осваја две златне медаље - на Европском првенству у Лијежу 1977. и годину дана касније на Светском првенству у Манили.

Где год је долазио, Николић је постизао само успехе. Почетком деведесетих ради као стручни саветник тренера Жељка Обрадовића у београдском Партизану где је својим огромним кошаркашким знањем дао велики допринос најуспешнијој сезони у историји овог клуба у којој су освојени Првенство, Куп и Куп европских шампиона.

Под будним оком Александра Николића стасале су читаве генерације не само талентованих југословенских играча већ и тренера. Божидар Маљковић је први тренер који је са три различите екипе освојио Куп европских шампиона (данас Европска Лига), док је Жељко Обрадовић, без сумње, најуспешнији европски тренер данашњице, јер је у последњој деценији са клубовима и југословенском репрезентацијом освојио све што се може освојити.

Одбојка у Лијежу

Зоран Славнић (лево) и Драган Кићановић
Никада пре и дуго после Европског првенства у Лијежу 1977. године, југословенски кошаркаши нису на тако убедљив начин постали шампиони Старог континента.

Југословени су у квалификационој групи играли промењиво, били су и поражени од репрезентације Чехословачке, али се касније испоставило да је то било само загревање за главне мечеве који су следили.

После победе над Италијом у полуфиналу, Југославија је у једном незанимљивом финалном сусрету, у којем је водила и са 23 поена разлике, лако победила СССР резултатом 74:61 (42:27). Супериорност југословенске на једној, и немоћ совјетске екипе на другој страни најбоље се показала у последњем минуту меча, када су бекови селекције Југославије Зоран Славнић и Драган Кићановић на дохват руку совјетских кошаркаша разменили неколико кратких додавања, што је пре личило на одбојку него на кошарку. Поред поменуте двојице и Далипагића, одлично су играли и центри, који су у потпуности зауставили тадашњу нову наду совјетске кошарке, центра Ткаченка високог 2.22 метра.

Амбасадор кошарке

Генерални секретар Међународне кошаркашке федерације (ФИБА) Борислав Станковић први је Југословен који је због свог изузетног доприноса развоју кошарке у свету постао члан легендарне "Куће славних" у Спрингфилду, САД. Било је то 1991. године.

Станковић је као кошаркаш са успехом наступао за београдску Црвену звезду, а са селекцијом Југославије учествовао је на Првом светском првенству у Аргентини 1950. године.

По завршетку играчке каријере Станковић је неколико година тренирао ОКК Београд, а затим је преузео екипу Орансода из Кантуа и постао први страни тренер који је са једним италијанским клубом освојио национални шампионат.

За генералног секретара Међународне кошаркашке федерације, изабран је 1976. године, члан је МОК-а од 1988. године.

Станковић је заслужан за приближавање америчке професионалне и кошарке "остатка" света, што је резултирало и првим појављивањем најбољих играча из НБА лиге на Олимпијским играма, у Барселони 1992. године.

Олимпијско злато

Југословени су на Олимпијским играма освојили укупно шест медаља - по једну златну и бронзану и четири сребрне медаље.

Прво и једино олимпијско злато југословенски кошаркаши освојили су у Москви 1980. године.

Као званични светски првак из Маниле 1978. године, југословенска екипа је, у одсуству спортиста из Сједињених Држава, који су бојкотовали Игре, уз селекцију домаћина Олимпијаде важила за главног кандидата за освајање златне медаље.

После лаганих мечева у квалификацијама, Југославија је у полуфиналу савладала Совјетски Савез, а у финалу, после много боље игре, Италију. У последњим секундама финалног меча, када је победник био већ познат, центар италијанске екипе Дино Менегин тешко је повредио Драгана Кићановића, због чега је бек југословенске селекције неколико месеци одсуствовао са кошаркашких терена.

Освајањем олимпијског злата Југославија је комплетирала своју колекцију највреднијих одличја са великих такмичења и потврдила супериорност у светској кошарци касних седамдсетих и раних осамдесетих година.


Олимпијске игре
Из историје олимпијских игара
Од Стокхолма до Рија - освојене медаље
Учинак спортиста СРЈ на Играма у Сиднеју
Учинак спортиста СЦГ на Играма у Атини
Учинак спортиста Србије на Играма у Пекингу
Учинак спортиста Србије на Играма у Лондону
Учинак спортиста Србије на Играма у Рио де Жанеиру

АРХИВА
1998, 1999, 2000, 2001,
2002, 2003, 2004, 2005, 2006, 2007, 2008, 2009, 2010, 2011, 2012, 2013, 2014, 2015, 2016

Историја
Гол, гол, гол!
У рекету
Звезда и Партизан у Европи
Светска првенства у фудбалу

Најновије вести

Copyright © 2004 Влада Републике Србије / Email: omr@srbija.gov.rs