Званични сајт Владе Србије преноси у целини обраћање Дачића на седници Савета безбедности Уједињених нација посвећеној раду УНМИК-а:

„Поштовани господине председниче, Уважени чланови Савета безбедности, Даме и господо,

Захваљујем се на пажњи коју посвећујете питању Косова и Метохије кроз редовну тромесечну размену мишљења на седницама Савета безбедности о раду УНМИК-а. Изузетно је важна порука коју са овог места шаљемо свим странама које су укључене у дешавања на Косову и Метохији. Снага ове поруке разумљива је свим политичким чиниоцима, и још важније, свим заједницама на Косову.

У процесу координације деловања свих сегмената међународног присуства и стабилизације прилика у покрајини, упркос бројним изазовима, неприкосновена је улога Мисије УН на Косову. Ангажман УНМИК-а за Републику Србију је од изузетне важности јер је у питању мисија у коју српско становништво има највише поверења, али и мисија која је гарант статусне неутралности међународног присуства у покрајини, у складу са Резолуцијом СБ УН 1244 (1999).

Од изузетног је значаја и допринос других међународних организација чије мисије, под окриљем УН, представљају саставни део међународног цивилног и безбедносног присуства на Косову, попут ЕУЛЕКС-а, КФОР-а и ОМИК-а.

Поздрављамо доследност и посвећеност УНМИК-а реализацији приоритета из делокруга свог мандата. Полазећи од његових задатака на плану унапређења безбедности, стабилности и поштовања људских права, желео бих да нагласим да је ангажовање УНМИК-а у постојећем обиму и са несмањеним буџетским капацитетима, од суштинског значаја за стварање услова који воде у правцу трајног и одрживог решења за питање Косова и Метохије. То је истовремено и порука Србима и другим неалбанцима на Косову који у УНМИК-у виде гаранта свог опстанка да нису заборављени.

У том смислу је важно и задржавање постојеће динамике извештавања о раду УНМИК-а у СБ УН. Очекујемо да ће УНМИК наставити са спровођењем свог мандата на статусно неутралан начин, у складу са Резолуцијом СБ УН 1244 (1999), посебно у областима од значаја за опстанак и нормалан и достојанствен живот Срба и припадника других неалбанских заједница на Косову и Метохији.

Господине председниче,

У осврту на извештај који је пред нама, желим поново да укажем на то да је, за стицање шире слике о ситуацији у којој данас живи српско и друго неалбанско становништво у покрајини, нужно да периодични извештаји рефлектују и положај ових заједница јужно од Ибра. Занемаривање људских права и проблема са којима се сусрећу мањинске заједнице широм Косова додатно доприноси њиховом осећају изолованости, запостављености и безизгледности. Зато предлажем да се у наредни извештај укључи и исцрпан преглед ситуације у којој се налазе припадници ових заједница јужно од реке Ибар.

Као и у ранијим приликама, желим да истакнем значај који Република Србија придаје изналажењу решења за интерно расељена лица са простора Косова и Метохије. Стратешко опредељење Републике Србије по питању интерно расељених лица јесте да сваком лицу пружи пуну подршку, било за одрживи повратак или за локалну интеграцију у месту расељења. Међутим, свака врста подршке коју Република Србија може да пружи потенцијалним повратницима остаје недовољна ако изостане адекватно ангажовање привремених институција самоуправе у Приштини – прихватање или бар толерисање од стране локалне заједнице, и све то уз активно ангажовање међународне заједнице.

Одговор на питање зашто се све мање људи одлучује на покушај повратка у домове на Косову је сложен: од њиховог исцрпљивања административним, безбедносним, институционалним и правним препрекама за повратак до опредељивања за локалну интеграцију, не као чин личног и свесног избора, већ као последица недостатка истинске могућности за повратак.

У овом смислу илустративан је и Извештај ОМИК-а о Косову из новембра 2015. године, према коме се од укупно 479 инцидената на Косову, у 310 случајева радило о инцидентима усмереним према косовским Србима, укључујући у 22 одсто случајева повратнике. Према подацима УНХЦР-а, до сада је повратак реализовало свега 12.145 расељених Срба и припадника других неалбанских заједница, а тек њих око 4.000 остварило је одрживи повратак. Квартални извештаји генералног секретара УН такође указују на забрињавајући тренд смањеног повратка и због тога је неопходно посветити много више пажње овом проблему и мерама за његово превазилажење. Забрињавајући статистички подаци треба да буду увод и подстицај за интензиван рад на уклањању препрека које отежавају или онемогућавају остваривање већег обима одрживог повратка интерно расељених, у чему УНМИК, у складу са Резолуцијом СБ УН 1244 (1999), такође, има изузетно важну улогу. Само обећања нису довољна. Потребне су ефикасније мере и конкретни резултати.

Желим да веома јасно, по ко зна који пут, скренем пажњу чланицама овог тела, које представља најважнији орган међународне заједнице, да ми из године у годину понављамо податке да је више од 220.000 Срба протерано са својих огњишта на Космету, а да је само 1,9 одсто њих остварило одрживи повратак. Да ли то значи да је међународна заједница дигла руке од повратка више од 200.000 Срба и да ли ће тиме бити легализовано етничко чишћење Срба са Косова и Метохије? Колико година још треба да прође да би се они вратили? Или је према Србима све дозвољено?

Изношење парцијалних евиденција о нападима на живот и имовину Срба и припадника других неалбанских заједница на известан начин релативизује једну, цивилизацијски недопустиву појаву, а то је прогон људи само зато што не припадају већинској заједници. Примера, нажалост, има много. Октобра прошле године, у селу Доње Кусце код Гњилана, група албанских младића претукла је четворицу српских дечака млађих од 15 година, од којих су двојица задобила теже повреде, један ножем, а други металном шипком. Почетком децембра у Гораждевцу, општина Клина, рафалном паљбом пуцано је на више српских кућа, запаљен је један аутомобил и у центру села је оскрнављен споменик жртвама НАТО бомбардовања и дечацима убијеним 2003. на реци Бистрици, чије убице никад нису нађене.

Било би добро да се у овакве евиденције инцидената укључи и приказ реаговања институција, од фазе полицијских истрага, преко деловања тужилаштва или прекршајног органа, до правоснажне осуде починилаца. Сложићете се да би било врло илустративно видети статистику о процентуалном решавању злочина и накнади штете за кривична дела извршена против Срба, укључујући убиства. Подсетићу на то да је број правоснажно осуђених извршилаца убистава за више од 1.000 Срба, од 1999. године до данас, и даље нула. А управо су овакве ствари тест достигнућа једног друштва на плану демократије и владавине права. Ја бих опет да поставим питање. Да ли је убиство Срба кривично дело или и то може да прође некажњено? Како онда да Срби имају поверење у владавину права?

Уважени чланови Савета безбедности,

Имајући у виду наведено, и овом приликом, упућујем апел УН и другим представницима међународне администрације на Косову да помогну у превазилажењу проблема који отежавају повратак интерно расељених својим домовима. Притом, треба имати у виду да је недостатак ефикасног механизма за повраћај узурпиране имовине, поред одсуства безбедности, један од најважнијих чинилаца који отежава и ограничава повратак. Желим да подсетим и на то да Извештај генералног секретара из априла 2015. године у ставу 34 констатује да су нерешена имовинска права и даље главни чинилац који омета напредак у процесу индивидуалног повратка и у односима међу заједницама.

Зато скрећемо пажњу на институционалне мере Приштине у виду нацрта закона о оснивању Косовске агенције за упоређивање и верификацију имовине, који је у супротности са Техничким споразумом о катастру из 2011. године и чијим би се усвајањем омогућила легализација противзаконито одузете имовине на Косову и нанела непоправљива штета српској заједници. Несумњиво је да имовинска права, њихово остварење и заштита, представљају тековину демократских друштава од примарне важности и витални интерес заједнице, што потврђује и Извештај ОЕБС-а „Процена процеса добровољног повратка на Косову“ од 4. децембра 2014. године. Због тога је од посебног значаја да се приступи изради новог нацрта закона у шта би се укључили и представници расељених лица и СПЦ.

Даме и господо,

Крхкост ситуације на Космету, у различитим сегментима, констатована је и у Извештају ЕК о Косову за 2015. годину. Између осталог, оцењено је да је правосуђе на нивоу „ране фазе развоја и подложно политичким утицајима“. Однос власти у Приштини и правосуђа према лидеру Грађанске иницијативе Оливеру Ивановићу, о коме сам пред овим уваженим телом више пута говорио, и недавна политичка пресуда у његовом случају, више је него очигледан пример изнетих запажања. Ова пресуда, без основа у праву и правди, сигурно не доприноси наставку процеса стабилизације прилика у покрајини нити поверењу у институције и владавину права на Косову.

Одсуство владавине права, супротстављени интереси владајућих и опозиционих политичких структура, као и недостатак истинске воље да се испуне услови које пред власти на Косову и Метохији поставља међународна заједница, представљаће дестабилизујући фактор у дужем временском периоду. Ствара се негативно расположење према Србима због наводних уступака приштинске стране током бриселског дијалога. То све доводи у опасност да се насиље, поред Приштине, прелије и на српске енклаве у унутрашњости Косова и Метохије.

Верски екстремизам на Косову и Метохији достигао је највиши ниво у региону. Радикалне исламистичке структуре, подржане од стране значајног броја верских службеника/имама званичне Исламске заједнице Косова и Метохије и појединих међународних и локалних исламских организација и удружења, те њихова повезаност са страним борцима у Сирији и Ираку, од којих је, ако се изврши поређење са бројем становника исламске вероисповести, највећи број отишао из региона Балкана, указује на постојање високог нивоа претње од извршења терористичких аката. Радикализација политичких прилика и погоршање безбедносне ситуације услед ескалације политичког и верског екстремизма представљају претњу за све житеље Косова и Метохије, а по правилу су најугроженији повратници у национално мешовитим срединама. То захтева додатне мере на плану јачања безбедности Срба и припадника невећинских заједница који су, како и овај извештај наводи, редовне мете и жртве етнички мотивисаних напада.

Посебан разлог за забринутост јесте присуство елемената тероризма и деловање радикализованих екстремиста у виду повратника са ратишта на Блиском истоку на Косову. У самом извештају говори се о хапшењима и подизању оптужница против већег броја косовских Албанаца због сумње у повезаност са терористичким организацијама. У извештајном периоду било је више случајева исписивања графита „ИСИС“ на кућама Срба, на зидовима објеката СПЦ и поред путева. Подсетићу и на случај хапшења четворице наоружаних исламиста крајем јануара испред капија манастира Дечани, бисера српске, европске и светске духовне и културне баштине, који се налази и на Унесковој Листи светске баштине у опасности.

Господине председниче, Чланови Савета безбедности,

Република Србија је у потпуности посвећена дијалогу који се, уз посредовање Европске уније, води између Београда и Приштине и имплементацији постигнутих договора. У околностима у којима живи, српски народ на Косову гаранцију свог опстанка и развоја види у ономе што му је од стране ЕУ гарантовано бриселским споразумом. Реч је о успостављању Заједнице српских општина, која би артикулисала интересе српског становништва и понудила институционални механизам за колективно остваривање и заштиту његових основних права, те допринела даљој и бржој нормализацији односа. Иако су сви извештаји генералног секретара УН као кључно у спровођењу бриселског споразума препознавали потребу што скоријег формирања Заједнице српских општина, то до данас није реализовано. Уместо позитивних помака у њеном формирању, супротно бриселском споразуму, уведен је нов елемент. Укључивање такозваног Уставног суда Косова у преиспитивање и дефакто измену бриселског споразума. Ако се Уставни суд Косова прећутно прихвати као инстанца којој је дозвољено да мења политички договор на највишем нивоу, уз посредовање ЕУ, отвара се питање смисла дијалога и гаранција да ће сваки договор бити реализован у облику у којем је постигнут. То је негативна порука српској заједници, али и ЕУ као посреднику и УН. Подсећам на то да је основни разлог потписивања бриселског споразума, уз нашу опредељеност за допринос стабилизацији прилика у региону, био да се, у одсуству суштинског напретка на пољу остварења основних људских права за Србе и припаднике других неалбанских заједница на Косову, установи посебан механизам који ће им омогућити нормалан живот. У том смислу, идеја о оснивању Заједнице српских општина суштински се надовезује на дух Резолуције СБ УН 1244, као механизам чија је примарна функција заштита људских права уз омогућавање безбедног и одрживог повратака свих избеглих и расељених и њихов нормалан и 21. века достојан живот.

На крају, желим још једном да подвучем да је национални приоритет Републике Србије постизање политичког решења за питање Косова и Метохије. У настојању да се постигне такво решење, неопходно је остварити и процес помирења. Зато је Србија снажно посвећена дијалогу са представницима Приштине који се води под покровитељством ЕУ и у оквиру кога су постигнути изузетно важни договори. Наша посвећеност овом процесу одраз је чврстог опредељења за активан допринос унапређењу стабилности западног Балкана, као и решавању свих отворених питања политичким и дипломатским средствима. Управо са тим циљем и упркос свим изазовима, Република Србија је у дијалогу демонстрирала конструктивност и спремност на често нимало лаке компромисе. На тај начин смо допринели да за многа комплексна питања, од законодавства до енергетике и телекомуникација, буду постигнута обострано прихватљива решења, у интересу, пре свега, помирења и заједничке будућности.

Очекујемо да Европска унија настави да олакшава наш дијалог са Приштином, а Влада Србије ће, са своје стране, без сумње, наставити да се активно ангажује на примени бриселских договора, у интересу мира, стабилности и економског просперитета региона.

Хвала на пажњи“, наводи се у говору Дачића.